Рез по срцу

Нису ме учили како да преболим... Грешка!!! Говорили су ми само да волим. За такве наопаклије сад нема речи утехе. Само резови...дубоки, непрецизни, из нужде резови. Без освртања, преиспитивања, резови

увредама, шамарима, ноктима, чиме год. 

Онда мир и осећај олакшања, али само на кратко. Кад одресци крену фантомски да боле и жигају поново, то боли највише. А да крпим тек не умем ! Грозио сам се игала одувек, али ово ће ми шивење допасти шака. Поново да отмем конац судбине, суђаје да преварим да га не прекидају, крв своју да изушивам да се не пролива више, бол у љубав да вратим, несхватљиво да схватим.

"Богати"

Живе и једни и други, и они са дна и они "од горе". Сироти луксузним животом мамљени, миришу  га као скупоцен парфем који никада неће имати, окружени децом ( живим зидом глади), што гута наоколо очима пуним питања. Обесни презревши своју свемоћ пуштају да им обиље цури као дречав лак за нокте ког се брзо заситиш. Мимоилазе се свакодневно газећи кивно бетон. Погледи им се налазе у пролазу. Сироти застају на очима других, имућни крећу од ципела. Све док се не изубадају прекором, не престају. У двобоју зависти изгубе увек оскудније одевени, лакше их је и брже осудити, нема се ту на чему застати. Њихов једини бренд, богатима неразумљив, је наручје пуно дечје љубави, који се у стерилном потрошачком свету све мање и мање носи.

Стрпљење, моја најбеднија особина

На семафору мог карактера увек је зелено. Нема оног "Стани, луда главо, упропастићеш се! Сачекаj да дође твоје време!" Него све мора да буде одмах или никад!
И док сам тако хрлио за животом успевао сам једино да му се приближим. Уистину га нисам живео. Био је за длаку нестрпљивији од мене, бежао ми из рукохвата, дешавао ми се кад сам најмање веровао да га осећам. А да чекам да цео свет буде по мојој мери нисам могао. Довољно је било само она да ми буде потаман. Тако мало, но ипак пуно за добити! Није ми се остварило, а желео сам то нашироко. Она? Имала је стрпљења за сопствену непоправљивост и дочекала да ме изгуби. Свака јој част! Веровала је довољно "искрено" у нас, призвала нам пропаст.

Чували су нас да будемо деца

Они су остарили, ми научили сами да се чувамо. Ти које смо увек осећали као јаче при грљењу, сад су крхки као сламке, бледи као сенке, срамота и жал над нашом снагом. Боље да су они остали прави, ауторитативни, по нас утешни, јер ми за те улоге нисмо одгајани. Чували су нас да будемо деца. Њихова деца! Е, како сад то чудно звучи, још чудније изгледа, јер кад нас човек погледа не би знао ко је ту чији утешитељ. Младост и старост у узајмном тапкању по рамену, и једна и друга неизвесно жмиркају. Са надом опљачканог, истресају из џепова време у ком је свакој улози одговарао костим. Наборани су тада били старатељи, а глатки и наивни једноставно збринути.

Случајни пролазници

Пуштам живот да се од тебе очисти као што рана после гнојења одахне. Само те још понекад себи дозволим. На станицама мојих мисли застајеш, ту чекамо на боље дане обоје, у супротним смеровима, свако за себе.
Ја шкрипим хидраулично док заједам бес да не лане. На неки луди ред вожње гледам док стојим...а заправо журим у дан кад бићемо два случајна пролазника.
Ако ме у међувремену сретнеш, прођи без речи јер знамо се...Превише добро се знамо!

Сви наши "лајкаши"

Немушти су проговорили, неписмени се потписали.  Сва срећа, међу нама је нови Бог, Вишњи Блог!
Једни ће из овога ишчитити аутоиронију, а други чути позив за све који су жељом за оглашавањем вођени, да то учине бирајући пажљиво теме, језик и циљну групу којoј се обраћају. Сада кад више нема Скерлића и Поповића да размере квалитет писаног, покопају га или уздигну, ко цензурише "све инспирисане". Веровали или не...нико! Број прегледа постаје мера квалитета написаног. Данас  преглед исто је што и поглед у давна, технички неописмењена времена. Летимичан поглед на писано дело може резултирати или усхићењем, или само констатацијом, или разочарањем. Ко ће утврдити шта је онда иза данашњег прегледа. Па, разуме се LIKE! Њих бројимо, за њима чезнемо, њима се радујемо. А опет квалитет "лајковања" у директној вези је са природом и статусом "лајкаша". Снага "лајка", мора се признати катапултира нас у свемир примећених, прочитаних, одобрених од стране других. И тако, кад полако постанемо друштвено видљиви, део мреже, о речима бригу морамо повести. Снага сваке се мери! И већ кад су објављене нису само наше, други их цитирају, у пароле дижу. Онда ,барем, док су на врховима наших тастатура нека буду одмерене и смислом набијене. Други ће их од препричавања и лаког дељења сигурно похабати!

Урок

Ето, негде је већ конац морао да пукне, да се прекине. Црвенео се на руци довољно дуго, срећи служио. Иронија је да сам га својим  зубима прекинуо. Хтео сам да угризем за тур, урок од ког ме је штитила и своју амајлију здробио, непоправљиво! Без ње се осећам голо, повредиво, али боље да умем зубима да кидам него да само верујем у враџбине.
Нисам ни слутио колика звер могу бити, човек-очњак (опасно звучи). Оно са црвеним концем прича је за млакоње, чак ни најобичније урокљиво око не би зауставила. Овако "за око- зуб", више ми се свиђа, претеће је и делотворније, на пола прекида све чега се маши.