Странице

недеља, 04. мај 2014.

Урок

Ето, негде је већ конац морао да пукне, да се прекине. Црвенео се на руци довољно дуго, срећи служио. Иронија је да сам га својим  зубима прекинуо. Хтео сам да угризем за тур, урок од ког ме је штитила и своју амајлију здробио, непоправљиво! Без ње се осећам голо, повредиво, али боље да умем зубима да кидам него да само верујем у враџбине.
Нисам ни слутио колика звер могу бити, човек-очњак (опасно звучи). Оно са црвеним концем прича је за млакоње, чак ни најобичније урокљиво око не би зауставила. Овако "за око- зуб", више ми се свиђа, претеће је и делотворније, на пола прекида све чега се маши.

Нема коментара:

Постави коментар