И док сам тако хрлио за животом успевао сам једино да му се приближим. Уистину га нисам живео. Био је за длаку нестрпљивији од мене, бежао ми из рукохвата, дешавао ми се кад сам најмање веровао да га осећам. А да чекам да цео свет буде по мојој мери нисам могао. Довољно је било само она да ми буде потаман. Тако мало, но ипак пуно за добити! Није ми се остварило, а желео сам то нашироко. Она? Имала је стрпљења за сопствену непоправљивост и дочекала да ме изгуби. Свака јој част! Веровала је довољно "искрено" у нас, призвала нам пропаст.
Нема коментара:
Постави коментар