Странице

четвртак, 27. март 2014.

Низ длаку

Ко каже да су само жене људи од ритуала, греши!
Имају их и мушкарци, само их они врше на начин да им не робују, а задржавајући у њима дозу свечаног. Ако сте икад затекли своје деде, очеве или мужеве како се стрпљиво и с пажњом брију, биће вам јасно о чему је реч. Прво бријање као потврда одраслости, макар било и преурањено, увек се памти. Испитивачка гримаса онога који се сапуња и спрема да крене оштрицом низ лице, не може а да не привуче пажњу некога ко се задеси у близини.

уторак, 25. март 2014.

Божја финта

Почео сам да се кријем од Бога! Mишје рупе, хаустори, примајте ме! Увек ме нађе, Брадоња свезнајући, зна да ископа врдаламе из бубња малерозних, трегери проклети лако се хватају! И њих одлучно престајем да носим. Тако увек почиње, а онда пикадо, право у најслабије тачке гађање, кушање. Где ће му душа? Питам глупости и ја кад анђели раде за њега. Прихватићу све то као божју финту, али куда ће са мном даље и која је права намера? Да постанем или резерва или играч! Коме још треба клупа од живота? Вечно гледаш друге како им кличу, завиде, скандирају или сажаљевају протраћен таленат. За клупу су везани недовољни, у свему помоћни, можда врсни (ко ће икад сазнати)! А играчи су рвачи. Умеју да чују пиштаљку-опомену, да оцене ситуацију, да пуцају имају жицу. Такви се не поклањају случају, они се повуку за трегере кад се осете. За њих се спрема дриблинг духа и тела, па или постанеш или нестанеш. Намирисао ме је да сам у свему битном важио за "слободњака", волео страсно, али из позадине. 
Па ако ме и сад, одозго, куне том позицијом у тиму судбине, нека Га, није ни то тако лоше!

понедељак, 24. март 2014.

Техноосвета

Јесте ли се икада запитали зашто нам апарати у кући готово увек отказују послушност као по неком прећутном договору "у светом тројству" (рингла, пегла, бојлер) и то, баш, онда кад су нам најпотребнији. Ако се осврнемо уназад, видећемо да то има везе са исконском људском жељом за кроћењем и овладавањем свиме. У почетку природом и дивљим зверињем, потом другим људима, са "еманципацијом" супротним половима, најзад од све чамотиње и самим животом. Ништа се не сме препустити случају. Изненађењима, морамо рећи, СТОП!

среда, 19. март 2014.

Само да ти кажем

Потреба за саговорником, човеком који вас уистину слуша, а не гледа летимице у мобилни или заведено додирује таблет, док му исповедате своју муку, све је учесталија. У таквој атмосфери самовања удвоје упадица "Само да ти кажем" постаје рефрен непричања. То "само да ти кажем" најпре се само констатује, затим се подигне обрва и упери полузаинтересовани поглед у овог жељног причања, да би већ секунд касније наступило искључење слушног апарата од стране таблет-пријатеља и почело тзв. слушање очима.

петак, 14. март 2014.

Свечани у беди

Немоћан да било шта промени, стајао је на рубу запитаности (куда даље са собом).
Унапред му се није гледало јер се ништа вредно није назирало. Иза њега гомила замршених грешака...савршено клупко промашаја стезало га је попут кравате. Једино што се одувек пред другима држао отмено у свом болу. Скоцкан и утегнут до тачке пуцања, волео је монденски да се одене кад год би се осећао лоше, тако је прилазио животу. Помислио је, у трену, на скитницу у жалосно-добро очуваном венчаном оделу, ког је сретао свакога дана на углу.
Од свег живота, то му је преостало у целости честито, па се прси тиме. Кад те живот зароза до крајњих граница, иронично му се окрећеш са црвеним кармином на уснама. Колико је само касирки са изгриженим ноктима и накарадно намазаним ружем премотао у мислима и њихово серијско  "Хвала и дођите нам опет". Све те моменте зналачки је крстио "свечани у беди". У огледалу је проверавао чвор од сатена и меркао место за бакарну иглу, али болело је што, у бити, ни по чему није био изнад нафракане касирке или скитнице. Одело на њему деловало је скупо, али животна прича само багатела.

среда, 12. март 2014.

Ми смо оно што читамо!

Сви читају књиге! Читају млади, читају стари, једни што морају, други из разоноде, али свако на неки јединствен начин чинећи типологију читања и читалаца занимљивом и богатом.
Као што се књиге међу собом разликују по садржини и формату, тако је и са њиховим верним читаоцима. Још је Роџер Бекон рекао Неке књиге треба окусити, друге прогутати, а неке само сажвакати и сварити. Дакле, његова гастрономска метафора може се проширити и на типове читалаца, па тако и први тип међу њима био би  тзв. прождрљиви читалац.

понедељак, 10. март 2014.

ОГЛАС

Поклањам душу, расну, са "врхунским" педигреом, од оца и мајке шампиона у људскости, осећајности и верности. Додуше, сада је то једна потрошена керуша, добра само за отирач и срамни бранилац пароле "Пас уједа". Никога та ујела није, нити залајала, а била је гажена, занемарена. Ма, дајем је... Испод сваке цене је се одричем само ми је немир донела, можда, ће некоме ваљати. Био сам, наизглед, обичан човек расне душе, кобна је то комбинација! Нека се јаве сви којима душa мањка! Огорчено тврдим ове моје било је на претек!

среда, 5. март 2014.

Просјак или касирка судбине?

  
Сваки  део града има  своју стајаћу фигуру луде, старице или старца просјака,  иза којих је нека необична  животна прича, што је захваљујући закону градских говоркања , била свежија и спремнија да преживи од њих самих.  Изненађујуће је да  се ти исти, упркос очигледном  одустајању  од  себе могу  подичити завидним животним веком, толико дугим  да и кад умру они не нестају, већ постају прича која тек нема рок трајања. И они су некад били део нормалног, ужурбаног, радног света, а онда су одлучили да бесповратно стану и погледају се у очи са људима чијој су раси припадали.