Странице

понедељак, 21. новембар 2016.

Магдалена

Звала се Магдалена. У тренутку кад је села до мене знао сам да ће бити прва, али ни претпоставио нисам да ће остати једина која ме је тако обележила.
Почињала је школска XY нека, "тридесет други" август, зашто не?
Настављао сам да бројим дане мртвог лета јер у септембар никад нисам полагао наде.
Све лепо већ би се збило и убило у лету,
с јесени сам увек више глуварио него живео.

уторак, 15. новембар 2016.

Тек тако

Удала се моја бивша тек тако, као да нисам ни постојао. Звао сам је уобичајено, око шест по подне. Требало је да проверим важи ли договор од јуче. Звонило је дуго и таман кад хтедох да прекинем, јави ми се њена мајка, госпођа Б. Нисам имао част да је упознам, али зазвучала је питомо. Претпостављао сам да је моја малена на њу, кротка и мила. Знаш оно гледај или слушај мајку...како год!
Трудио сам се да преко телефона увек делујем незаинтересовано и прескочим типска иследничка питања.
Оджвакао сам: "Треба ми Вања."
Жена је замуцнула као да сам добио погрешан број. Мала пауза, следи искашљавање...
"Вања, моја Вања, овај, слушај момак...Чула сам о теби све најлепше, али за ово што следи нема машница и украсних папира. Вања није код куће!"
Пресекао сам овај "питоми" монолог са: "Добро, а кад се враћа?"
Наједном је звучала загрцнуто, речита госпођа Б.
"Поента је да се не враћа кући. Не враћа се више ни кући, ни теби, ни нама. Разумеш! Удала се и побегла од куће! Уосталом, од каквог се момка девојка тако растаје, бежи, удаје крадом за другог! Док је била под нашим надзором, овакве се глупости нису могле десити. Мора да је била јако несрећна с тобом!"
Слушалица је, чини ми се, остала да лебди у ваздуху, црна и бездушна. Женин глас злослутни претварао се у шиштећег питона и заједно са гајтаном који сам увијао око прста почињао је да ме стеже и дави.
Вааања...Име меко и бунтовно нестало је те вечери из родитељског стана и једног момачког адресара тек тако, као да никад није ни постојало.

субота, 5. новембар 2016.

Усидрена

Сваког дана враћао се кући сетан, али пун жеље да нешто промени. Желео је да поново освоји ту жену коју је осудио да га довека чека. Променила се у међувремену, а да то није приметио. Требало је други да му кажу, где је лепота "твоје лепоте".
Кад ју је упознао не само да је била најлепше него и најзаводљивије створење које је икада срео.
Била је од оних жена чија лепота не скреће нагло пажњу на себе, не очарава у први мах.

четвртак, 3. новембар 2016.

Пуст, напуштен, сам

Пуста и напуштена кућа, није то исто!
У кући у којој се више не живи, праг посивео, вреже прекриле зидове никад није пусто, ма како се на први поглед чинило.
Кућа у којој се некад сложно живело наставља да пулсира полуотвореним крилима прозора; да издише устајали дах некадашњег огњишта кад год јој ветар разјапи врата.
Она дозива својом неподмазаном шкрипом, скреће пажњу пролазећег света, да јој стану, виде је, отпоздраве као некад.
Виђао сам у животу куће толико пуне светла и људи, а између себе посвађаних и грубих; куће пуне зле крви, огњишта у којима се тако отуђено битисало. То су такозвана повампирена домаћинства што се на крви братске деобе увећавају. У њима се само тавори, ту се деца не рађају, мртви у миру не почивају, успомене се не стичу.  Имао сам ту "част" да упознам најболнију напуштеност, ону међу људима. Дакле, бити без иког свог не значи самовати под обавезно. Ако се међу живима знало живети, умеће се и са почившима у добром сећању.