Подсукња

Мајка се никад није смела разметати изгледом. У ормару постиђено су висиле две свилене подсукње, једна хаљина за ван и неколико блејзера. Ни сам не знам зашто су ми се подсукње тако урезале у сећање.
Никад је нисам видео како их облачи, али затицао сам их уредно положене преко кревета.
Били су то комади одеће које је само отац могао да види, ваљда, док се она журно облачила за посао. Деловале су недодирљиво, изазовно, са малим чипканим порубом по крајевима. Увек сам се питао зашто их не носи у кући, биле су нешто најлепше што је имала. Нисам ни слутио да им је сврха да скрију од радозналих, туђих очију лепоту њених корака. Дугоногост као грех морала је остати прикривена у згужваности подсукње.
Чим би искорачила из њених свиленкастих поруба, знао сам да је у кућној хаљини боје црвеног јоргована спремна да постави тањир оцу и нас децу загрли. Сећам се кашљуцања њеног крила регала, будило ме је увек у исто време. Нисам морао да гледам, знао сам да подсукња клизи преко мајчиних стиснутих колена и да очешљана одлази на посао. За собом је остављала мирис употребљене шминке и тек скуване кафе. Огрнут у плашт од црвеног јоргована ишчекивао сам је сваког поподнева; напарфемисан њоме, уживао сам стално њен топли загрљај.
Једног дана није се вратила кући. Отац је кратко рекао да је отишла с другим.
Нисам поверовао, само сам јаче утонуо у заклон боје јоргована. Мрак је потврдио њену издају. Више је никад нисмо видели. Све њене ствари остале су забезекнуте у регалу, чекале су уредно на вешалицама да их поново понесе. Празнина се полако уселила у нас. Отац је веровао, чекао, најзад престао да нас теши. Стезао је опсесивно каиш на свом премршавелом струку, затицали смо га будног са њеном подсукњом преко очију.
Пророчки је понављао: Знао сам да нешто није у реду, чим је к.... није обукла тог јутра!

Девојке са гелендера

Виђао сам их често. Испрва нисам знао да их је три, једна другој ни налик!
Сестре Страхињић, тек стасале клинке уплетене око гелендера, отварале су поштанску сандучад кад год им се указала прилика и мешале пошту суседима у згради.
Ухватио сам их пар пута у неделу, али су ми се осмехнуле тако врцаво једна, па друга, па трећа да сам заборавио да треба да узмем рачун, одем и платим га. Решио сам да чувам њихову тајну. Био сам тек мало старији од тих основки и било ми је испод узрастне части да им се јавим, али кад год бих чуо кикот сирена са приземља пожелео сам да им приђем и погледам их изблиза. Мада није се ту имало шта посебно видети, три пара подераних очију, боје испраног џинса, какав се тог лета носио.
Од комшија са виших спратова чуо сам да им се матори разводе, да свакодневно повлаче црте преко ионако малог стана. На борбеној линији бивших супружника није им било места зато су и глувариле испред, правећи се да грозна бука не допире из њиховог стана. У бајкама млађе је увек слађе, гелендер-девојке срушиле су ту тезу.
Најстарија је била моја вршњакиња, али деловала је тако стармало. Нико је није питао жели ли да порасте или не? Није имала времена за пубертет, бубуљице, испаде. Прескочила је ту бескорисну фазу у одрастању.
Најмлађа је као у причама била право младунче. Потреба да буде заштићена зјапила је претеће из  њених џинс-очију. Огромне зенице, прави беџеви страха, чудновато биле су све што сам икада на њеном лицу уочио.
И она која ме је начела својом појавом, била је по узрасту средња, али понашања ни налик на своје две сестре. Погледа хипнотишуће плавог, дечје кокетног, достојанственог. Приметио сам је баш због тога што је као и ја ни најмлађа ни најстарија.
Проклетство непрвог детета, а такви се боре за себе. Читала је "Малог принца" седећи на омоту књиге као на каквом чудесном ћилиму.
У ранцу сам  већ данима носио "Ловца у житу", тетовирао своје срце цитатима, пожелео сам да је упознам, представим се, искористим књигу као заклон.
Међутим, бука из њиховог стана до те мере се појачавала да су се све три постиђене и по узрастном реду ушуњале у стан, једна за другом. Мали принц и велики губитник, остали су на степеништу сами.
Сутрадан, решен да успем, понео сам заборављену књигу као штит и позвонио. Подбуло лице њиховог тек отрежњеног оца проговорило је: Комшија, шта теби треба?
Из стана ме је запахнуо задах бившег пијанства, али од девојака ни трага ни гласа.
- Мислим да је књига ваша, овај, девојке су је заборавиле, оставиле на степеништу. Могу ли да видим једну од ваших ћер...ки?
Нисам стигао да изговорим до краја, врата су већ лупила свом својом жестином. Промаја је разлистала већ начету књигу, окренувши је на стану 23. Био је то број мог стана, чудновато!
У дну пресавијене стране стајао је малени број телефона и једва читљива порука "Нађи ме"!