Странице

четвртак, 01. мај 2014.

Непоправљиви

Одувек је тако било... да киша, суша удара на најгоре. Бог је слао невреме као опомену, као казну. Какви смо то онда кад на нас ништа не шаље. Или је одавно дигао руке схвативши да нас никад опаметити неће, препустио нам да се сами истребимо.  Греси су превелики да их ни киша не може опрати. Кружи, кишо, кружи...вребај нас! Можда смо свакакви, али те се не бојимо! Вараш се ако нас уходиш као жртву, огрешени не страхују због још једног злодела у низу. Ти су већ одавно престали да броје! И боље би ти било да нас мимоиђеш. Крв само хладна вода спере, млака си ти за нас! Иди натраг и пренеси оном Спадалу горе да се ни недељом не купамо, у цркву не идемо, у кући му не коначимо, његове поклоне не примамо. Ветрове смо му укротили, сунце оћоравили, кишу преусмерили, ни град нам зубе није поломио, још режимо. За маглу, хвала му, њом се огрћемо, и дању нам је мрак, по њему тумарамо, добро се сналазимо, слепи смо!

Нема коментара:

Постави коментар