Странице

четвртак, 13. јун 2019.

Лифт литература



  
Као што се Довлатов поклонио Солжењицину кад је логорашка тема у питању, морам да одам пошту Моми Капору на апострофирању лифт литературе која је људе одувек интригирала.  
Дакле, међуспратница је место где се одиграва злочин шкрабања. Инспирисани се служе: маркерима, оловкама, карминима све зависино од тога да ли се у штету креће са или без предумишљаја. Инстант зидна уметност односи се на тренутно затечену ситуацију у лифту. Попут неке репортаже, превожени са лица места извештава да ли светло у лифту ради, врата дихтују или се неко не дај боже унередио.

четвртак, 21. март 2019.

Без ње

Чежња за њом под нокте ми се завукла.
Осећао сам се грешно кад год бих помислио на њу. Иритирајуће осећање жеље све више ме опседало.
Сва прања руку и  дезинфекција сећања нису имала ефекта.
Њена заразна лепота напала ме преко свих чула.
Загрцнут власима њене косе остављене на јастуку као у најслађој вражбини искашљавао сам љубав.
Противотров би био узвраћен пољубац, њен полуосмех и сан. Није била само моја и знао сам да се ускоро неће вратити.
Био сам спасоносна доза кад је обори тежина досаде коју се заветовала да ће подносити до краја живота. Ишчекивање сам схватао као пуноправни посао за који је требало да ме награди. Унапређена још једним дететом у институцији која се зове брак, престала је да ми се јавља одједном. Повишицу среће са њом никада нисам дочекао.

среда, 13. јун 2018.

У песку

Игралиште за децу, место где се све разлике закопавају у песак. Где црна и плава кофица не знају за разлику у боји. И боја лица дечјег замрљана траговима мокрог песка постаје небитна.
Неколико Рома игра своју игру без играчака,
са флашом воде поред себе, попијене до пола.
Нема фенси флашица, са додацима за лакше гутање и влажних марамица... Помислих како су тек ово прави клинци. Бодлер је био мајстор таквог запажања, а Париз игралиште најпрљавијег живота. Његова прича о детету које има пацова за љубимца ме је навукла да пљунем на данашње стерилно време.

субота, 12. мај 2018.

Руке

Изврнуо сам на поставу своју душу опет. Истресао је као фармерице пред прање и ничег великог тамо не нађох. Неколико мрвица кекса од чоколаде, једну згужвану карту за бус и иконицу. Ипак дланови ми деловаше пуније него икад и сетих се ње...

петак, 09. март 2018.

Деда

Мали фудбал између деде и унука одигравао се на скромној травнатој површини испред зграде. Лопта у пуном окрету измамљивала је дечаку осмех на лице и плавушан је одушевљено гледао како то деда још увек успешно изводи финте. Исти они ударци који су давно наводили девојке на кикотање, сада су били довољни да унук у деди види правог маестра. Складне грађе мада у годинама, господин је одавао утисак шмекера старог кова. Сав посвећен игри са унуком, изгледао  је као да надомешта време пропуштено са својом децом. Сва поподнева окована актн ташном и обавезама, расплитала је игра његових ногу исувише брзих за зреле године.
Вадио је банану из пакетa брижљиво упакованог за понети и говорио унуку како је важно хранити се здраво. Чуо сам да помиње Бананамена...Помислио сам то мора да је херој из давне прекомпјутерске ере. Малиша је јео халапљиво и нос му се постепено губио у цвету банане. 
Рука у руци и лопта пред њима наводили су ми мисли на време када сам чезнуо да ме причува деда. Уживао сам у његовим причама уоквиреним колутовима дима и бројао минуте док се не зачује звук мотора нашег старог аута. То је значило долазак родитеља са посла и дедин полазак у свет новинске хартије (од које се никад није одвајао) и лула које је тако стрпљиво пунио дуваном. И оно његово "До сутра" због ког сам једва чекао да заспим, мислећи да ће нови дан тако брже доћи. 

недеља, 11. фебруар 2018.

Лажњак

Три сребрне јелке у дворишту нашег блока формирале су савршен заклон за љубљење, уринирање и све клинцима недозвољене радње. Девојка са црном шубаром тражила је савршен угао за фоткање. На светлости ведрог зимског јутра деловала је чисто као пахуљица на длану.
Видео сам је са свог прозора док сам пушио прву јутарњу цигару. Пожелех да јој нешто добацим, али ћутање ми је омогућило да несметано гледам како се кокетно намешта испред свог "паметног" телефона. Чуло се шкљоц, шкљоц па тихо кикотање, шкрипа њених чизмица на снегу и једно "Добар дан, комшинице!"
Данашње клинке немају стидa, дале би све за добру фотку. Увијала се податно у троуглу четинара, вртела као балерина у музичкој кутији, усана истурених напред као да љуби ваздух.  Ипак ми је деловала примамљиво. Мени, старом вуку, оваква Аска није се могла десити ни да је платим. Изазовна за гледање, пожелео сам да не оде тако брзо. Пре но што сам запалио нову цигару, чуо сам како отпочиње телефонски разговор са неким. Тврдила је да је на планини већ данима и да се лудо проводи. Да снега нема колико би желела, али је природа дивна, свуда су четинари, скијаши, сунце. И да му управо шаље фотку са шубаром коју јој је поклонио.
Није престајала да се захваљује на поклону и нуди противуслуге. Њена понуда била је довољна да ми се уши зацрвене као некад када би ми девојка давала оно што се не даје.
На трен сам јој и сам поверовао. Градским ваздухом тешким од магле пронела се свежина њеног измишљеног зимовања. Мислима ми је прострујао мото омиљеног романа.
"Многе праве људе сахранила је жена." "Жена са црном шубаром" , исправио сам Буковског.
Док сам затварао прозор на соби, Бермудски троугао сребрних јела учинио је да и ова девојка лако нестане. Трагови њених чизама у снегу личили су на праву змију. Кроз последњи дим цигарете изворих наглас: "Какав лажњак!"

петак, 09. фебруар 2018.

Дијагноза

Рекли су да ми није још пуно остало. Дијагноза непогрешиво страшна, гужвао сам папире у рукама нервозно, бесно.
На живот нисам имао право да се љутим, пружио ми је пуно тога за понети, а смрт још нисам познао. Код куће бројке и ја коначно сами. Кисело се насмејах, нисам желео да се ишта сазна. То ми је што ми је. Туђе сузе неће однети пошаст.
Покушао сам да заспим, одем у било које стање свести осим овог.
"Није Вам пуно остало..." Изнова и изнова чуо сам као клетву глас равнодушног доктора.
Покушао сам у кревету да замислим трен кад за мене све престаје. Да ли ћу бити свестан у том часу или ће ми лица вољених промицати брзо и неразговетно? Сви ће немо плакати, само ће на мом лицу титрати осмејак. Јер ја већ одавно сањам о њој, смрт ће ме само боље ушушкати.
Чуо сам за тренутке који су део флеша пред нечији одлазак. Личе на чудне Пикасове слике, сломљена огледала чије се крхотине најбоље сложе кад на њих гледаш са висине човека који одлази. И гле, видим је како ми се смеши док јој стављам косу иза увета и говорим да је моја жена. Па онда њени прсти...Видим их свуда како плешу у ритму свадбеног марша и мало злато са угравираним датумом среће на њима. Као у сну вртимо пожудно хула хоп који нас обоје односи негде горе, одакле се јасније виде наша деца. Сама су и наједном тако су брзо израслa.
Чаробни пасуљ им овог пута неће помоћи да нас нађу јер неки равнодушни глас им је рекао да живот није бајка и да ми није пуно остало. Да је бајка лако бих се решио злоће са именом Др јер деци се тако не казује прича. Упорно им причам да верују мени, а не тамо неком белом мантилу. Увек би на крају дана мој дах уместо покривача утопљавао њихове прсте уморне од игре. Тако ће бити и последњег пута. Желим да одем када сви заспе, угасим светло у соби и као добри дух нечујно напустим лампу коју су трљале срећне дечје руке.
Понећу са собом поруку њиховој упокојеној мајци да су заспали сном чврстим, сигурним.
И као некад загрлићемо се на довратку дечје собе она и ја, опраштајући се од њихових уснулих лица с погледом пуним онога што је иза нас остало.