Странице

уторак, 28. новембар 2017.

Шпијунка

Кроз моју шпијунку гледано био је то најсрећнији пар у згради. Двоје супружника исте висине, сличног стаса, окатанченог држања - пример складног и нечујног брака.
Жена ситна али лепа, мушкарац доброћудног израза лица, деловао је као човек који би сваком на све одговорио са ДА.
Са њиховог прозора чак се и веш њихао лако, уједначено. Никакве буке икада из њихове гарсоњере. Стан толико мали учинио је да и у ходу делују погрбљено, некако стешњено.
Пред вратима ђубра тек толико да лопови схвате да неко ипак ту станује; неко не много "јешан", али ипак педантан. Савршено одштампано презиме на вратима и неугажена простирка са натписом family додао бих у шали (perfekt one). Но, ипак нешто љигаво, лепило ми се на помен њиховог имена, на састанцима све луђих станара наше трошне зграде.
Превише филмова са ликовима који се иза карираних кошуљица трансформишу у психопате, учинило је да моја сумња  спава управо на њиховом отирачу.
Испрва нисам их теретио ни за шта језиво. Физиономија им није дозвољавала да понесу више од два цегера одједном.  Да се разумемо, злочин су могли чинити само једно према другом у тишини своје савршене кретње, у одсуству икаквог знака страсног живота у дугогодишњем браку. Знате оно: папуча у лету због неизбаченог смећа, кључ од кола пречицом кроз прозор због несипаног бензина, псовка у пролазу због неплаћеног телефонског рачуна.
Баш ништа од тога иза њих, у устима других, није остало. Са савршеном брачном каријером на заласку, веровао сам, сачувај ме, Боже да ће бар једно умрети напречац. Да бар у нечему изненади и за корак претекне овог другог. Кад ето, ти једног јутра видим ја невиђено.
На улазним вратима зграде умрлица са две слике. Биле су то комшије гарсоњерци. Сазнао сам да су тешко боловали кријући и да су на себи својствен, нечујан начин, отишли у ту "последњу шетњу" присилно заједно. Хладни, љигави зној слио се низ моја леђа.
Ожалошћених на мрком папиру није било, забезекнутих пред њим и те како.

среда, 18. октобар 2017.

Скупљачица шљива

Девојчица не старија од шест година, брисала је прсте од лепљивог сока шљиве о своје импровизовано радно одело. Никад нисам видео лошије скројену униформу за рад.
Биле су то трегерице које је давно прерасла, са закрпама на коленима и мањком дугмади напред. Мршавим чланцима газила је траву крај пута која је бола баксуски.
Зјапеће бачве иза ње деловале су празно; детиње руке једноставно их нису могле заситити шљивом.
Исувише их је било по земљи, куловски уплетених у лист и траву. Али од нечег се морало живети, поручивали су њени стиснути дланови. Скупљачица шљива? Тако мала пред таквом будућности? Старијег света око ње није било. Претпоставио сам да обедују као што ред налаже у оближној  кући домаћина коме су помагали. Ово дете било је остављено да одради свој део посла, без питања може ли га икако довршити. Хлеб се само пуном бачвом могао зарадити.
У романима о руском селу и сељацима, увек сам те мобе доживљавао као колективну ратарску журку која се завршавла јелом и опијањем. Овај реализам ми је погорчио слику о томе.
Да гума на ауту није отказала послушност попут јогунастог детета, никад не бих завршио у шанцу и видео овај призор. Док сам тражио потребни алат, кеса начетих бомбона у касети аутомобила шушнула је срамежљиво. Препаднутом дечјем погледу одговорио сам поклоном.
Спуштајући гомилу бомбона на храпав длан, видео сам да су и оне воћне (са укусом проклете шљиве). Пу, мајку му - одмрморио сам за себе. Ауспух је закрчао као да у душнику има ни мање ни више него запалу коштицу. Призор је нестајао за мном споро, лењо брзином једва оправљеног аутомобила.

четвртак, 05. октобар 2017.

У следећем року

Октобар је грицкао нокте опсесивно, пљуцкајући све више и више капљица на пролазнике доле низ улицу. Ја сам чекао под костуром нашег дрвета. Бивша крошња није ме могла сакрити од кишног поподнева. Њен прозор у улици народног хероја није светлео.
Било је то време кад сам обично чекао да ми баци белешке одозго. Лифт који је био у квару и моје ноге од олова условљавале су овакву размену информација у почетку. Али кад је њен рукопис почео да се криви под теретом обостране љубави, почео сам да се пењем горе и остајем све дуже у њеној соби. Њени су мислили друг са факса; учење за испит. "Ако децо, само немојте до касно"- биле су речи њене мајке.  Господина пуковника, њеног оца, ретко сам виђао. Наслућивао сам да личи на њега јер мајка је била сушта супротност од ње. Ситна и тиха жена, она строга и жива у свему што ради. Заједничко учење одувек садржи све осим учења. Прешлишавали смо једно друго првим љубавним лекцијама. Колико те волим? Како ћу без тебе? Када смо се први пут пољубили?
И друге само нама важне датуме гравирали смо по расутим белешкама. Одлазио сам кући уверен да све знам и да ћу положити испите.
Пред професорима успевао сам да се сетим само оних страна на којима је она застајала да ме погледа, привуче к себи и подвуче фломастером оно што је најбитније.
"Колега, сећате се фусноте у којој..." Улудо је професор покушавао да ме преведе у свет једва прошлих за ванредни рок. Знао сам да ћу пасти. Било је важно положити код ње. Тај тест мушкости; за то сам се спремао дан, ноћ. Нисам ни слутио да ћу је изгубити оног дана када нисам био на листи уписаних за наредну годину. Ћерка често одсутног, али угледног оца није смела више да ме виђа. Тиха, ситна жена која нас је дотад служила лимунадом и кексом пренела ми је то поруком застрашеног гласоноше. Сутрадан читаоница пуна презнојених, уморних лица дочекала ме је хладно и без поздрава. Са гомиле мојих папира врцкао се њен  мазни рукопис и једна заноктица прегрижена онда када нам је било најлепше. 

понедељак, 02. октобар 2017.

Верна друга, верна туга

Офуцана реченица вукла се по папиру, лињала остављајући прљав траг.
Злоречко није имао више шта да напише, а да се не понови. Силоватељ речи женскога рода, решио је да започне писање некако тврдо, мушки. Тражио је праву реч, набијену значењем и мучну. Како уопште почиње писање? Тако што као имаш шта да кажеш, па пожуриш да изудараш тастатуру; или баш немаш ништа ново да кажеш па извређаш жену у пролазу, она направи сцену, ето, ти инспирације. И после два дана кад дорадиш још коју бедну страну, извињаваш се на ствaралачкој=брачној кризи, и сав си "душа" иако душе немаш одавно.
Живети са писцем је руски рулет. Метак ти не гине кад-тад. Познавање правописа и граматике битније је од кувања, прања. Ако умеш да слушаш, већи ти атрибут од покорног увета не треба. Дијагнозу стечену писањем од миља зову трагедијом генија... Ма, немој! Трагична је ту једино улога жене, којој би у зависности од епохе којој је "творац" приклоњен ваљало да буде мртва, или путена, најчешће надохват руке.
Колико њих је кроз биографију скапавало на "дактилографском курсу" код инспирисаних мужева, будућих великих писаца (Толстој, Достојевски, Набоков). Нека је лака земља
тим женама, а не ловорисаним писцима. Једини ловор који су икад виделе, а заслуге су им биле немале је онај при спремању купуса. За који су опет биле вређане од стране (не)обдарених мужева јер ко воли да му услед мањка духа, из тела одлази икакав вишак ваздуха.

субота, 12. август 2017.

Game over

И да одем од ње и да се вратим, јасно ми је да више нећу моћи да је погледам.
Оставио сам је у незаслуженим сузама са кутијом пуном заједничких ствари коју сам спустио пред њене ноге. Није их хтела назад.
Рекла је - Твоје су! Ја могу само да их бацим у ђубре уместо тебе.
Уради тако - узвратио сам са кнедлом у грлу.
Иако сам ја био тај који оставља, сламала ме је слика девојке која ме очигледно још увек воли, а зна да је преварена.
Очекивала је бар неку реч извињења.
Видео сам да је вољна да преговара о љубави, да јој се правдам, она да вага и да ми на крају преда у руке опроштај. Опет сам је преварио - ћутањем. Обореног погледа процедио сам да нам одавно не иде и да желим да будем сам. Каква лаж? Мрзео сам самоћу, увек сам имао по две или више цура истовремено. Из матиша једва двојка, али био сам геније у прорачунатости.
Све девојке су веровале да су једине, посебне; неговао сам утисак верног цука, а био сам џукела  која заслужује да спава на кућном отирачу сам. Сваки пут када бих слагао да ми треба слободе прекшио бих седму Божју заповест јер увелико бих се ваљао у туђем кревету, бришући поруке које су стизале од њих.
Кренуо сам лаганим кораком кући не осврнувши се више ниједном. Чуо сам да шутира ствари које је некад са толико пажње бирала за мене, очекивао сам да би могла да ме скалпира плочама које смо страсно размењивали.  Јер као заљубљени флертовали смо цитатима, дописивали се у стиховима, вртели на рингишпилу омиљених песама. Пре него што сам скренуо иза угла, добио сам свог "Степског вука" назад директно у потиљак. "Дабогда остао сам заувек" - јаукнула је за мном. Крив, подвијеног репа све брже и брже одмицао сам.

петак, 14. јул 2017.

Будни су они који воле


Гледате ли тела вољених поред којих спавaте, онако испитивачки као да се не знате већ толико дуго. Увече кад све се смири, дан утиша тон и све боје постану тама, гледате ли лица својих уморних жена док беже у сан? Имају ли нових бора или смејалица та лица што вас свакодневно срде и веселе? Какве мисли вијугају под њиховом косом? Које се сумње мешкоље у перју улеглих јастука? Тиче ли вас се како су провеле дан и боје ли се чега без вас јер страхови никад на починак не иду сами. Одвуку оног слабијег да га преврћу под собом и зноје до јутра. Јесу ли жене које љубисте онако страсно и даље достојне пажње?
Није ли их мајчинство уморило, окренуло на други бок у кревету? Леђа што некад сијаху под месечином нага, сада уздрхте само на дечји плач у ноћи. Спуштате ли дланове на њих и кад не траже од вас нежност? Или све одлажете за сутра, други дан или вече кад буде смејна и одморна. Део ћебета испод себе савијете, детиње себично, осетите грубе шавове њене спаваћице која се не скида више изазивачки, сама  јер мајка је тек однедавно и треба јој сна.

среда, 21. јун 2017.

Дупла шкорпија

 
Дупла шкорпија, дупла роспија. Мајка је рекла да ми таква цура у животу не треба. Касније сам схватио да је имала право.
Моја прва девојка била је од оних што се не представљају родбини и не уводе у друшво. Дошла је преко лета код рођака у наш крај.
Докони израз лица, на пола спуштене наочаре, прекратки шортс и дуги реп приковали су моје очи одмах. Сећам се седела је наслоњена на ауто пред кућом својих рођака, иначе наших првих комшија. Враћао сам се са базена тог касног поподнева с пешкиром преко изгорелих леђа.
Међутим, лепотица коју дотад нисам виђао привукла је сву моју пажњу. Знао сам већину девојака из краја, узорне цуре, сукње до колена, излазак до дванаест. Бунтовнице сам могао да намиришем на прву, ваљда, слично се сличном радује.
За почетак морао сам да измислим разлог да одем у комшилук, обележим терен и покажем ко је алфа мужјак у крају.  Мајци је тих дана требало чудо од машинице за млевење меса и ја који сам до тад био алфа лењивац, решио сам да јој га одмах донесем.
Симона, отвори врата - узвикнула је комшиница!
Дуги реп боје кестена рекао је:
- Момак, шта треба?
- Машиница за млевење меса. Моја мајка...Овај, ми смо ваше прве комшије! И ако ти треба неко да ти покаже крај...
Пре но што сам успео да се представим, добио сам шта је требало, а она је нестала иза врата.
Каква успијуша, помислио сам. Мада, свидело ми се што ме није ни погледала.
Симона, какво је то име уопште? У нашем крају живеле су само неке Маје, Јоване, обичне цуре са још обичнијим именима. Следећу прилику са њом нисам смео да пропустим. Нисам знао колико ће још дана остати овде. Распусту се полако ближио крај. Морао сам да сазнам где излази, куда се креће.
Баш као у песми "Једна ме девојка неће" требало је наћи шему да падне на теме, да примети да сам жив. Значи допратити је некако до куће, а ко ће то боље урадити него први комшија. Последњи дан августа горео је врелином достојном жарког лета на издисају. Чекао сам пред својом кућом са планом у рукама. Враћала се однекуд видно расположена и боса. Тетоважа мале шкорпије на њеном чланку, измамила ми је осмех. Каква бунтовница, прошапутао сам више за себе!
- Ћао, Симона! Сећаш ме се? Нисам стигао да завршим реченицу кад сам осетио мирис њеног пијанства у устима. Жваку са укусом лубенице, предала ми је као трофеј бестидности и босоногим кораком ушла је у кућу и поново нестала. Био сам пољубљен и остављен у трену. Сагорео у жељи као шибица, схватио сам да је то мој први прави пољубац.
И био је другачији као што што сам и очекивао, непланирано вешт са укусом пијане лубенице.