Странице

субота, 12. мај 2018.

Руке

Изврнуо сам на поставу своју душу опет. Истресао је као фармерице пред прање и ничег великог тамо не нађох. Неколико мрвица кекса од чоколаде, једну згужвану карту за бус и иконицу. Ипак дланови ми деловаше пуније него икад и сетих се ње...

петак, 09. март 2018.

Деда

Мали фудбал између деде и унука одигравао се на скромној травнатој површини испред зграде. Лопта у пуном окрету измамљивала је дечаку осмех на лице и плавушан је одушевљено гледао како то деда још увек успешно изводи финте. Исти они ударци који су давно наводили девојке на кикотање, сада су били довољни да унук у деди види правог маестра. Складне грађе мада у годинама, господин је одавао утисак шмекера старог кова. Сав посвећен игри са унуком, изгледао  је као да надомешта време пропуштено са својом децом. Сва поподнева окована актн ташном и обавезама, расплитала је игра његових ногу исувише брзих за зреле године.
Вадио је банану из пакетa брижљиво упакованог за понети и говорио унуку како је важно хранити се здраво. Чуо сам да помиње Бананамена...Помислио сам то мора да је херој из давне прекомпјутерске ере. Малиша је јео халапљиво и нос му се постепено губио у цвету банане. 
Рука у руци и лопта пред њима наводили су ми мисли на време када сам чезнуо да ме причува деда. Уживао сам у његовим причама уоквиреним колутовима дима и бројао минуте док се не зачује звук мотора нашег старог аута. То је значило долазак родитеља са посла и дедин полазак у свет новинске хартије (од које се никад није одвајао) и лула које је тако стрпљиво пунио дуваном. И оно његово "До сутра" због ког сам једва чекао да заспим, мислећи да ће нови дан тако брже доћи. 

недеља, 11. фебруар 2018.

Лажњак

Три сребрне јелке у дворишту нашег блока формирале су савршен заклон за љубљење, уринирање и све клинцима недозвољене радње. Девојка са црном шубаром тражила је савршен угао за фоткање. На светлости ведрог зимског јутра деловала је чисто као пахуљица на длану.
Видео сам је са свог прозора док сам пушио прву јутарњу цигару. Пожелех да јој нешто добацим, али ћутање ми је омогућило да несметано гледам како се кокетно намешта испред свог "паметног" телефона. Чуло се шкљоц, шкљоц па тихо кикотање, шкрипа њених чизмица на снегу и једно "Добар дан, комшинице!"
Данашње клинке немају стидa, дале би све за добру фотку. Увијала се податно у троуглу четинара, вртела као балерина у музичкој кутији, усана истурених напред као да љуби ваздух.  Ипак ми је деловала примамљиво. Мени, старом вуку, оваква Аска није се могла десити ни да је платим. Изазовна за гледање, пожелео сам да не оде тако брзо. Пре но што сам запалио нову цигару, чуо сам како отпочиње телефонски разговор са неким. Тврдила је да је на планини већ данима и да се лудо проводи. Да снега нема колико би желела, али је природа дивна, свуда су четинари, скијаши, сунце. И да му управо шаље фотку са шубаром коју јој је поклонио.
Није престајала да се захваљује на поклону и нуди противуслуге. Њена понуда била је довољна да ми се уши зацрвене као некад када би ми девојка давала оно што се не даје.
На трен сам јој и сам поверовао. Градским ваздухом тешким од магле пронела се свежина њеног измишљеног зимовања. Мислима ми је прострујао мото омиљеног романа.
"Многе праве људе сахранила је жена." "Жена са црном шубаром" , исправио сам Буковског.
Док сам затварао прозор на соби, Бермудски троугао сребрних јела учинио је да и ова девојка лако нестане. Трагови њених чизама у снегу личили су на праву змију. Кроз последњи дим цигарете изворих наглас: "Какав лажњак!"

петак, 09. фебруар 2018.

Дијагноза

Рекли су да ми није још пуно остало. Дијагноза непогрешиво страшна, гужвао сам папире у рукама нервозно, бесно.
На живот нисам имао право да се љутим, пружио ми је пуно тога за понети, а смрт још нисам познао. Код куће бројке и ја коначно сами. Кисело се насмејах, нисам желео да се ишта сазна. То ми је што ми је. Туђе сузе неће однети пошаст.
Покушао сам да заспим, одем у било које стање свести осим овог.
"Није Вам пуно остало..." Изнова и изнова чуо сам као клетву глас равнодушног доктора.
Покушао сам у кревету да замислим трен кад за мене све престаје. Да ли ћу бити свестан у том часу или ће ми лица вољених промицати брзо и неразговетно? Сви ће немо плакати, само ће на мом лицу титрати осмејак. Јер ја већ одавно сањам о њој, смрт ће ме само боље ушушкати.
Чуо сам за тренутке који су део флеша пред нечији одлазак. Личе на чудне Пикасове слике, сломљена огледала чије се крхотине најбоље сложе кад на њих гледаш са висине човека који одлази. И гле, видим је како ми се смеши док јој стављам косу иза увета и говорим да је моја жена. Па онда њени прсти...Видим их свуда како плешу у ритму свадбеног марша и мало злато са угравираним датумом среће на њима. Као у сну вртимо пожудно хула хоп који нас обоје односи негде горе, одакле се јасније виде наша деца. Сама су и наједном тако су брзо израслa.
Чаробни пасуљ им овог пута неће помоћи да нас нађу јер неки равнодушни глас им је рекао да живот није бајка и да ми није пуно остало. Да је бајка лако бих се решио злоће са именом Др јер деци се тако не казује прича. Упорно им причам да верују мени, а не тамо неком белом мантилу. Увек би на крају дана мој дах уместо покривача утопљавао њихове прсте уморне од игре. Тако ће бити и последњег пута. Желим да одем када сви заспе, угасим светло у соби и као добри дух нечујно напустим лампу коју су трљале срећне дечје руке.
Понећу са собом поруку њиховој упокојеној мајци да су заспали сном чврстим, сигурним.
И као некад загрлићемо се на довратку дечје собе она и ја, опраштајући се од њихових уснулих лица с погледом пуним онога што је иза нас остало. 

уторак, 28. новембар 2017.

Шпијунка

Кроз моју шпијунку гледано био је то најсрећнији пар у згради. Двоје супружника исте висине, сличног стаса, окатанченог држања - пример складног и нечујног брака.
Жена ситна али лепа, мушкарац доброћудног израза лица, деловао је као човек који би сваком на све одговорио са ДА.
Са њиховог прозора чак се и веш њихао лако, уједначено. Никакве буке икада из њихове гарсоњере. Стан толико мали учинио је да и у ходу делују погрбљено, некако стешњено.
Пред вратима ђубра тек толико да лопови схвате да неко ипак ту станује; неко не много "јешан", али ипак педантан. Савршено одштампано презиме на вратима и неугажена простирка са натписом family додао бих у шали (perfekt one). Но, ипак нешто љигаво, лепило ми се на помен њиховог имена, на састанцима све луђих станара наше трошне зграде.
Превише филмова са ликовима који се иза карираних кошуљица трансформишу у психопате, учинило је да моја сумња  спава управо на њиховом отирачу.
Испрва нисам их теретио ни за шта језиво. Физиономија им није дозвољавала да понесу више од два цегера одједном.  Да се разумемо, злочин су могли чинити само једно према другом у тишини своје савршене кретње, у одсуству икаквог знака страсног живота у дугогодишњем браку. Знате оно: папуча у лету због неизбаченог смећа, кључ од кола пречицом кроз прозор због несипаног бензина, псовка у пролазу због неплаћеног телефонског рачуна.
Баш ништа од тога иза њих, у устима других, није остало. Са савршеном брачном каријером на заласку, веровао сам, сачувај ме, Боже да ће бар једно умрети напречац. Да бар у нечему изненади и за корак претекне овог другог. Кад ето, ти једног јутра видим ја невиђено.
На улазним вратима зграде умрлица са две слике. Биле су то комшије гарсоњерци. Сазнао сам да су тешко боловали кријући и да су на себи својствен, нечујан начин, отишли у ту "последњу шетњу" присилно заједно. Хладни, љигави зној слио се низ моја леђа.
Ожалошћених на мрком папиру није било, забезекнутих пред њим и те како.

среда, 18. октобар 2017.

Скупљачица шљива

Девојчица не старија од шест година, брисала је прсте од лепљивог сока шљиве о своје импровизовано радно одело. Никад нисам видео лошије скројену униформу за рад.
Биле су то трегерице које је давно прерасла, са закрпама на коленима и мањком дугмади напред. Мршавим чланцима газила је траву крај пута која је бола баксуски.
Зјапеће бачве иза ње деловале су празно; детиње руке једноставно их нису могле заситити шљивом.
Исувише их је било по земљи, куловски уплетених у лист и траву. Али од нечег се морало живети, поручивали су њени стиснути дланови. Скупљачица шљива? Тако мала пред таквом будућности? Старијег света око ње није било. Претпоставио сам да обедују као што ред налаже у оближној  кући домаћина коме су помагали. Ово дете било је остављено да одради свој део посла, без питања може ли га икако довршити. Хлеб се само пуном бачвом могао зарадити.
У романима о руском селу и сељацима, увек сам те мобе доживљавао као колективну ратарску журку која се завршавла јелом и опијањем. Овај реализам ми је погорчио слику о томе.
Да гума на ауту није отказала послушност попут јогунастог детета, никад не бих завршио у шанцу и видео овај призор. Док сам тражио потребни алат, кеса начетих бомбона у касети аутомобила шушнула је срамежљиво. Препаднутом дечјем погледу одговорио сам поклоном.
Спуштајући гомилу бомбона на храпав длан, видео сам да су и оне воћне (са укусом проклете шљиве). Пу, мајку му - одмрморио сам за себе. Ауспух је закрчао као да у душнику има ни мање ни више него запалу коштицу. Призор је нестајао за мном споро, лењо брзином једва оправљеног аутомобила.

четвртак, 05. октобар 2017.

У следећем року

Октобар је грицкао нокте опсесивно, пљуцкајући све више и више капљица на пролазнике доле низ улицу. Ја сам чекао под костуром нашег дрвета. Бивша крошња није ме могла сакрити од кишног поподнева. Њен прозор у улици народног хероја није светлео.
Било је то време кад сам обично чекао да ми баци белешке одозго. Лифт који је био у квару и моје ноге од олова условљавале су овакву размену информација у почетку. Али кад је њен рукопис почео да се криви под теретом обостране љубави, почео сам да се пењем горе и остајем све дуже у њеној соби. Њени су мислили друг са факса; учење за испит. "Ако децо, само немојте до касно"- биле су речи њене мајке.  Господина пуковника, њеног оца, ретко сам виђао. Наслућивао сам да личи на њега јер мајка је била сушта супротност од ње. Ситна и тиха жена, она строга и жива у свему што ради. Заједничко учење одувек садржи све осим учења. Прешлишавали смо једно друго првим љубавним лекцијама. Колико те волим? Како ћу без тебе? Када смо се први пут пољубили?
И друге само нама важне датуме гравирали смо по расутим белешкама. Одлазио сам кући уверен да све знам и да ћу положити испите.
Пред професорима успевао сам да се сетим само оних страна на којима је она застајала да ме погледа, привуче к себи и подвуче фломастером оно што је најбитније.
"Колега, сећате се фусноте у којој..." Улудо је професор покушавао да ме преведе у свет једва прошлих за ванредни рок. Знао сам да ћу пасти. Било је важно положити код ње. Тај тест мушкости; за то сам се спремао дан, ноћ. Нисам ни слутио да ћу је изгубити оног дана када нисам био на листи уписаних за наредну годину. Ћерка често одсутног, али угледног оца није смела више да ме виђа. Тиха, ситна жена која нас је дотад служила лимунадом и кексом пренела ми је то поруком застрашеног гласоноше. Сутрадан читаоница пуна презнојених, уморних лица дочекала ме је хладно и без поздрава. Са гомиле мојих папира врцкао се њен  мазни рукопис и једна заноктица прегрижена онда када нам је било најлепше.