Чували су нас да будемо деца

Они су остарили, ми научили сами да се чувамо. Ти које смо увек осећали као јаче при грљењу, сад су крхки као сламке, бледи као сенке, срамота и жал над нашом снагом. Боље да су они остали прави, ауторитативни, по нас утешни, јер ми за те улоге нисмо одгајани. Чували су нас да будемо деца. Њихова деца! Е, како сад то чудно звучи, још чудније изгледа, јер кад нас човек погледа не би знао ко је ту чији утешитељ. Младост и старост у узајмном тапкању по рамену, и једна и друга неизвесно жмиркају. Са надом опљачканог, истресају из џепова време у ком је свакој улози одговарао костим. Наборани су тада били старатељи, а глатки и наивни једноставно збринути.