Странице

петак, 09. март 2018.

Деда

Мали фудбал између деде и унука одигравао се на скромној травнатој површини испред зграде. Лопта у пуном окрету измамљивала је дечаку осмех на лице и плавушан је одушевљено гледао како то деда још увек успешно изводи финте. Исти они ударци који су давно наводили девојке на кикотање, сада су били довољни да унук у деди види правог маестра. Складне грађе мада у годинама, господин је одавао утисак шмекера старог кова. Сав посвећен игри са унуком, изгледао  је као да надомешта време пропуштено са својом децом. Сва поподнева окована актн ташном и обавезама, расплитала је игра његових ногу исувише брзих за зреле године.
Вадио је банану из пакетa брижљиво упакованог за понети и говорио унуку како је важно хранити се здраво. Чуо сам да помиње Бананамена...Помислио сам то мора да је херој из давне прекомпјутерске ере. Малиша је јео халапљиво и нос му се постепено губио у цвету банане. 
Рука у руци и лопта пред њима наводили су ми мисли на време када сам чезнуо да ме причува деда. Уживао сам у његовим причама уоквиреним колутовима дима и бројао минуте док се не зачује звук мотора нашег старог аута. То је значило долазак родитеља са посла и дедин полазак у свет новинске хартије (од које се никад није одвајао) и лула које је тако стрпљиво пунио дуваном. И оно његово "До сутра" због ког сам једва чекао да заспим, мислећи да ће нови дан тако брже доћи. 

Нема коментара:

Постави коментар