Странице

петак, 09. фебруар 2018.

Дијагноза

Рекли су да ми није још пуно остало. Дијагноза непогрешиво страшна, гужвао сам папире у рукама нервозно, бесно.
На живот нисам имао право да се љутим, пружио ми је пуно тога за понети, а смрт још нисам познао. Код куће бројке и ја коначно сами. Кисело се насмејах, нисам желео да се ишта сазна. То ми је што ми је. Туђе сузе неће однети пошаст.
Покушао сам да заспим, одем у било које стање свести осим овог.
"Није Вам пуно остало..." Изнова и изнова чуо сам као клетву глас равнодушног доктора.
Покушао сам у кревету да замислим трен кад за мене све престаје. Да ли ћу бити свестан у том часу или ће ми лица вољених промицати брзо и неразговетно? Сви ће немо плакати, само ће на мом лицу титрати осмејак. Јер ја већ одавно сањам о њој, смрт ће ме само боље ушушкати.
Чуо сам за тренутке који су део флеша пред нечији одлазак. Личе на чудне Пикасове слике, сломљена огледала чије се крхотине најбоље сложе кад на њих гледаш са висине човека који одлази. И гле, видим је како ми се смеши док јој стављам косу иза увета и говорим да је моја жена. Па онда њени прсти...Видим их свуда како плешу у ритму свадбеног марша и мало злато са угравираним датумом среће на њима. Као у сну вртимо пожудно хула хоп који нас обоје односи негде горе, одакле се јасније виде наша деца. Сама су и наједном тако су брзо израслa.
Чаробни пасуљ им овог пута неће помоћи да нас нађу јер неки равнодушни глас им је рекао да живот није бајка и да ми није пуно остало. Да је бајка лако бих се решио злоће са именом Др јер деци се тако не казује прича. Упорно им причам да верују мени, а не тамо неком белом мантилу. Увек би на крају дана мој дах уместо покривача утопљавао њихове прсте уморне од игре. Тако ће бити и последњег пута. Желим да одем када сви заспе, угасим светло у соби и као добри дух нечујно напустим лампу коју су трљале срећне дечје руке.
Понећу са собом поруку њиховој упокојеној мајци да су заспали сном чврстим, сигурним.
И као некад загрлићемо се на довратку дечје собе она и ја, опраштајући се од њихових уснулих лица с погледом пуним онога што је иза нас остало. 

Нема коментара:

Постави коментар