Упркос зими, скидала је кожне рукавице кад ме сретне. Ходали смо увек измешаних прстију. Гладио сам нежну поставу њених дланова кажипрстом, заноктице су ме опомињале да је крајње време за пољубац. Била је лепотица очију пуних ћутања. Знао сам једино да воли чоколадни кекс и парфеме са нотом лимуна. Кад год уз шољу чаја мајка положи точак лимуна, насмејем се и омиришем га сетно. Оковратник њеног капута искрсне као ударна вест којој не могу да се одупрем. Прва љубав, две прилике и три дана несанице. Ништа се озбиљно ту није догодило. Пар шетњи у којима сам послужио као остава за њене руке док је чекала бус по снегу. Питала ме је у који разред идем и желим ли кекс. Наравно да сам желео све њено. Откинуто дугме њеног капута чувао сам као реликвију којом сам могао да се похвалим у по ноћи. Проблем је био тај што осим Бога, нико није знао за нас двоје. Молио сам га да сва возила градског саобраћаја суноврати и продужи нам цупкање по снегу у коме би она сигурно пала у мој загрљај. Наглуви Бог није попуштао, као ни минус те године. Сваке вечери аутобус је пристизао на станицу у договорено време. И као супарник коме не налазиш мане, одводио је у инат мени све цаклећи фаровима.
Нема коментара:
Постави коментар