Странице

четвртак, 03. новембар 2016.

Пуст, напуштен, сам

Пуста и напуштена кућа, није то исто!
У кући у којој се више не живи, праг посивео, вреже прекриле зидове никад није пусто, ма како се на први поглед чинило.
Кућа у којој се некад сложно живело наставља да пулсира полуотвореним крилима прозора; да издише устајали дах некадашњег огњишта кад год јој ветар разјапи врата.
Она дозива својом неподмазаном шкрипом, скреће пажњу пролазећег света, да јој стану, виде је, отпоздраве као некад.
Виђао сам у животу куће толико пуне светла и људи, а између себе посвађаних и грубих; куће пуне зле крви, огњишта у којима се тако отуђено битисало. То су такозвана повампирена домаћинства што се на крви братске деобе увећавају. У њима се само тавори, ту се деца не рађају, мртви у миру не почивају, успомене се не стичу.  Имао сам ту "част" да упознам најболнију напуштеност, ону међу људима. Дакле, бити без иког свог не значи самовати под обавезно. Ако се међу живима знало живети, умеће се и са почившима у добром сећању.

Нема коментара:

Постави коментар