Канцер поноса

Умиремо ли и устајемо ли из мртвих још увек само због поноса? Понос, инат, национализам све су то зачини домаће српске чорбе коју "кусамо" већ вековима уназад  и због које преживљавамо оно што другима не би пошло за руком.
Међутим, мало тог магичног зачина се до сад одржало. Некада Арчибалд Рајс, а данас ни најбољим дијагностичарима не полази за руком да прецизирају шта је са нацијом.
Свима је јасно да добро није. Летаргија, епидемија подаништва, сервилност. Где се денуше они јунаци који јуришаше у сигурну смрт са слоганом "Нека буде што бити не може"? Иронично је да нам се "слава" старих дана вратила управо кроз ову парадоксалну мисао. Никоме јасно није како ово БИТИ излази на крај са оним константним НЕ МОЖЕ.
Полако, али сигурно дошло је до одумирања поноса и метастазе неживљења.
Живот се захваљујући радиотерапији нарочито оној из ђавоље 1999. свео на оживљавање и већ годинама по Србе успешно преживљавање. Да нам је бар при руци бокал Косовке девојке да лакше клизне кнедла беса низ грло. Косовски видари и њихови чудесни мелеми да повампире јаросну душу ратника, бомбардовану, са земљом сравњену.
Ипак, нада постоји, ово је једини тип канцера који се, кажу, лечи из главе. У Срба је глава одвећ била тврда и чворновата, али добар национални терапеут  чини чуда.

Терапија:
Строга дијета или "игара без хлеба". Уредно посећивање арена (модерних клицалишта јунаштву)  и химна свакодневно на гладним уснама не би ли се хипнотисани Обилићи почели присећати (ножа и корица), давно заборављеног осећаја поноситости и пркоса.