Странице

понедељак, 07. септембар 2015.

Уста

У нашој фамилији наслеђивала су се само уста и то по облику и говорљивости. Једни од других крали смо напућени баксуски ген, исту малу јамицу посред доње усне и леву смејалицу поред. Ликом сви смо се невероватно разликовали, али пуста уста, начин на који су се мицала, кроз генерације настављала да живе, чинила су нас видним рођацима.

Били смо породично стабло неуморних ћаскалица. Од баба алапача, тетака причалица еволуирали смо до ученијих "аброноша" (писара и говорника). Као деци никад нам нису читане бајке, већ су нас породичним причама успављивале и застрашивале мајке. Отуд нам, ваљда, свима неуморна уста...Требало је непоновљиве згоде и незгоде потомцима пренети како ваља.
Пргаво породично стабло укрстило је на себи разне воћке: питоме јабуке (оне безизражајне рођаке што се родише на обичан дан и умреше још обичнијом смрћу), крушке дивљуше (све оне што су по боји косе и очију одступали од оног што наша лоза јесте) и шљиве ранке (све превремене рођене, удате и болешђу узете). Због речи су нам некада падале главе, по туру батине, у траву девојке, но не мари! Говорило се за нас да смо лајавци! Одиста у дворишту нам никад пси нису били потребни. Кидисали смо и бранили се одувек сами! И  све док на свет од нас, буду долазила баш таква (неизреченог пуна, немирна и шеретски налево насмејана уста), имала су се заштo сва она предачка, занавек затворити и земљом потрпати.

Нема коментара:

Постави коментар