Странице

уторак, 25. новембар 2014.

Скоројевић

Сада знам зашто нисам волео позориште као млађи. Није због преглумљивања, ни због негде ишчитаног става о позоришту као трећеразредној уметности, једноставно тада нисам имао шта да обучем! За карту сам се и могао снаћи, али нисам желео да позајмим капут, ципеле. Било би то као да изнајмљујем део себе који, знао сам, још дуго нећу имати барем не о сопственом трошку; "углађено ја" које држи кожне рукавице, карту и чека само да представа почне.

Бирао сам да останем код куће и будем богзна који пут читалац истог комада. Довољно је било да између чинова само зажмурим и осетим сав онај закикотани, отмени свет који одмара очи у мраку знатижеље пред новим подизањем завесе... Прошло је доста времена одтад, успео сам! Али још увек само купујем карте, не улазим ни у предворје. Имам утисак да ме та стара дама и даље гледа с висине, шкргуће сад већ крезубим даскама, прозревши скоројевића у мени. Не допушта дечаку, најзад обученом по мери, да закорачи у свој некадашњи сан, стару бол, прву велику љубав бојећи се страшно одбијања, занавек бежећи од срама.

Нема коментара:

Постави коментар