Странице

понедељак, 03. новембар 2014.

Ми сиви и они боје беж

Када би цео свет требало поделити на само две боје, на две сорте, били бисмо то ми сиви и људи боје беж. Од читавог спектра боја одувек ми се чинило да смо као људи баш тако изнијансирани (необични и обични, сиви-мистичари и беж-досадњаковићи). Заволео сам једног непознатог писца јер је имао наклоност према сивој боји, као боји страсти, боји линије женског деколтеа, чија га је дубина мамила тамом којим се завршавала. Са тим сам се у потпуности сложио!

Друге сам боје презрео, све су ме подсећале на нешто, биле су истрошене, на неког у мислима употребљене, болеле су јарко. Сива ме је хладила, пуштала једино да дослућујем и као таква највише ми је пријала. Беж никад није била за мене, више за млаке карактере, тзв. камелеоне, беспетљаше. Оне што се не усуђују носити бело, јер чедни нису (душе су им аљкаве хале) те бежећи од себе клоне се и црне, па ушушкани у беж лажи само животаре. И док се тако сиви труде да изнова стварају, беж типови се излежавају у својој обичности.
Од сивих свет није потамнео сигурно, они су му оставили мудрост у аманет.
Беживотност вуче корене из ове друге боје, која сва сервилна нема ничег свог и осталим тоновима стално се труди да парира. Осврните се наоколо, сиви малобројни, беж је та која нажалост доминира!

Нема коментара:

Постави коментар