Странице

уторак, 14. октобар 2014.

Увек иста

Има то нешто у њој! Знам да ни по чему није изнад мене, али уме да се постави тако. Кад говори, прска те речима као да фајта јефтину тканину. Док хода жустра је у кораку, вукла је поноситост у сваком свом гесту. Никад се у очи нисмо погледали, већ ме је некако нишанила, са страшћу сам ишчекивао да окине. Увек сам је дуго чекао да дође, каснила је из светог женског принципа. Говорила је све док је чекам, зна да је желим. Глупост! Желео сам је стално, понајмање кад бисмо договорили сусрет. Одсуство ме је њено прогањало, болело. Тада сам се осећао неискоришћено, никог није било да ме прогања супериорношћу, меље савршеном машином за потцењивање. Живео сам чекајући да ме се коначно одрекне. Тада бих са сигурношћу знао да сам ипак био део ње, да ме одбацује, одраста и да нестајем.

Нема коментара:

Постави коментар