Странице

среда, 01. октобар 2014.

Док чекамо...

Баште су биле препуне доконих, здравих људи чије је око запињало о конобара, са значајном  недоумицом (да ли да поруче топлу или хладну нес). На другом крају града пулсирале су болничке чекаонице крцате оболелим, цупкајућим светом који је унезверно ишчекивао лекара. "Спаситељ" је сваког часа требало да дође, почне са радом, протумачи значајно нажвркане папире.  И као што сваки кафић има мангупа који је свакодневним испијањем најскупљих пића и поздрављањем шетача стекао репутацију инвентара, тако и свака болничка чекаоница има одомаћеног пацијента-скретничара.

Тај пацијент-medicus већ данима заказује преглед, резултате очекује месец цео, а изабраном лекару статистику о пријему пацијената усмено ажурира боље и од саме сестре. И увек се осећа изневерено и непотпуно дијагностиковано, те сваком пристижућем пацијенту даје сумануте прогнозе и упозорења. По његовим прорачунима сви ће убрзо скончати. Ако не због устајалог чекаоничког ваздуха, онда због неукости напирлитаних лекара, које кад угледа ипак најсрдачније од свих присутних поздравља.
Док једни ишчекују праве пријатеље да поделе пријатно поподне у граду, други су принуђени да стекну нове, другове по дијагнози, сапатнике расположене за причу и прекраћивање времена... времена кога понестаје да се неке ствари сада поправе; времена ког је и превише када ружној истини треба погледати у лице.  Уз све то чекаонице знатно прљаве, без свежег ваздуха са стерилним лицима особља које улудо некуд жури јер сатови над њима иритантно стоје, показујући увек погрешно време.
И сви су исти, бели са тамним бројевима, типични сатови из просторија где се долази да би се чекало...железничке, аутобуске станице и све те чекаонице!
Заједничко је да на крају свима пристигну некакви рачуни! Они уз које се са осмехом части конобар и одлази; и они који криве лице у гримасу остављајући утисак да после њих никада више неће бити исто, неће бити боље.

Нема коментара:

Постави коментар