Странице

среда, 27. август 2014.

"Црна кутија"

Свака љубав има иза себе бар једну кутију са презреним ситницама, стварима које су за нас под "менталним" кључем. "Црну кутију" што препуних уста ћути о нагорелим но ипак спашеним порукама, начетим па полепљеним сликама, никад више загрљеним играчкама, поклоњеној одећи која се свесно избегава. Све то убијено у афекту, сложено у болу и одомаћено од строгог недирања ипак постоји. Преживело је године са нама, а мимо нас! Научени да ту не виримо, некако живимо.
Сваки пут кад је у руке узмемо, уплаши нас осећај живости коју су нам ствари и лица са умрлих слика причињавале. И како је могуће да тамо нека кутија-злослутница куца живље и потресније од свега постојећег око нас. Је ли љубав заиста била осуђена да од силине свог ритма пресхне тако да нас у недоглед пече?
Срећа  да не спадам у оне уредне, што опсесивно поспремају живот по слојевима.
Боље за мене, што за половину крпица не знам где су сахрањење. Изроне неочекивано да подсете на узрок несреће, ту намигнемо једно другом као да се не познајемо најбоље и свако на своју страну...Тако је, ваљда, обома лакше!

Нема коментара:

Постави коментар