Може ли блог имати поетику? Е, може му се!

Реченица са скрцаним зубима, недоречена; надурени правопис са што мање знакова;
речи утегнуте емоцијом до прснућа, мелодиозне!
Теме мале, узгредне, а болне! Завирити свакидашњици под сукњу, проговорити о недозвољеном, па и срамном! Не величати, већ разобличити! Без апотеоза, него обичности доза у писању!
Пустити прозу да дилетантски певуши, поезију да прича! Покршити књижевне родове као прсте и на том чвору одморити стварање! И слажем се да нема нових тема, већ само другачијих приступа! Уронимо у писање са лакоћом трача да се надограђује. неологизирајмо, пустимо речи да се излану! Верујем у инспирацију као запршку стварности што чека на наш бибер, верујем у максиму да је књижевно стварање окопавање сопственог врта. Дакле, копајмо! Не желим да будем хладни свезнајући приповедач, нити данашњем online читаоцу какав смарач!  Желим само да будем човек што пише тако, да би га у тренуцима сопствене доколице, читалац пожелео одвести на кафу и попричати с њим лице у лице!

Остављеник

Још репове беде своје посакривао нисам!
Вуку се, смрде, сведоче...Ђаво је у мени, рогоња сам прави, ње нема, с другим нестала је. Без речи, опроста, прекора чак се и насмејала, као да одлази на сат или два, знам тај осмех (Враћам се брзо)...Волео сам га!
Желећи за себе висока звања, очовечио сам мушку најгору мору, удахнуо јој живот оног трена кад умро сам изнутра, банкротирао с љубављу занавек. Остављеник постах!
Била је моје све без ичега. Убог и празан остао сам, без места за даље, осим да у сат повратка гледам, у поново да верујем, у заувек да се кунем, без ње да не умем. 

Патофна

Патофна! Боже, како то меко звучи! Не сећам се тачно кад је та дивна реч закорачила у сленг и пронела значење папучића. У мом ципелару сећања увек ће имати посебно место. Собне патике или патофне куповале су се деци једном годишње, толико су и трајале. Увек због великих ствари добијане: вртића, екскурзија, рекреативних настава...уопште финих хотелских подова.
Са чичком на себи прирастале су за дечја срца и стопала, дајући им осећај вештине и владања сопственим ходом. А требало је прво знати на ноге стати! И таман кад загазиш свет под њима, схваташ да су ти главни непријатељи пертле и обућа уопште.

Недаћко по струци?

Ко, шта? Малер
Од кога, од чега?Од малера
Коме, чему? Малеру
Кога, шта (видиш)? Мене
Одувек ми се чинило да привлачим више невоље од осталих, осећао сам се као чичак за недаће, малер над малерима. Другима је радно време од седам до три, моје несретовање функционисало је драгсторски. Временом  сам пожелео да несрећу уморим собом, да предахне од мене, душом  дане. Најзад, пригрлила ме је јако и тако унесрећен постајао сам свој на своме.
Mожда сам такав и рођен? Рода-транспортер уместо у купус, атерирала је у коприве и ожарен судбином од најранијих дана постах песимиста. Никакве Павловићеве масти нису помогле, ни бол ублажиле, од пелена сам замрзео седеће послове, црвеног тура отискивао сам се од људи, везивања. И тако је песимизам постао моје опредељење, дакле, струка! Много сам уложио у њега...од смркнутог става, киселог осмеха, злослутећег језика до сталног кишобрана у руци.
У мојој свести и најјаче сунце могло се изметнути у невреме, а треба бити спреман. Није да ми се нису дешавале лепе ствари, и срећа ми се осмехивала небројано пута, гуркала ме изазивачки раменом, али остајао сам стамен, непоколебљив. Трудио сам се да околни весељаши својим расположењем никад не покваре, моје нерасположење. Најзад сам заслужио и више признање. Чинило се да ме је после људи и судбина полако остављала на миру. Над мојом картом више се није отварала, верујући да кад је неко тако тврд у својој религији клонућа,  да га не треба дирати. Могао сам је заразити пропашћу, бити камен у точку  њеног вечног окретања. Пу, пу далеко било!                                                                             

"Подметачи"

Јесте ли чули за сорту људи-подметачи?
Нова-стара сорта успева све више у условима поремећене друштвене флоре, где због повећане опште попљуваности и стаклених ногу на којима стојимо по питању свих исконских вредности, подметачи су постали неопходни!
Има их свакојаких...
Врло су декоративни или људима примеренијим придевом  речено наоко врло углађени!

Тихост

Рећи ћу Вам нешто у поверењу...тврдим да за тишину постоје две речи! Ова прва је уобичајена и више рабљена; тишина као мир, милина, простор за медитацију и креацију.
И тихост коју волим да употребим кад приметим отуђеност међу другима.
Тишина ми је више за однос човека и средине нечујне, а тихост за однос "човек на човека" или међу нама речено "човек без човека".

O(блог)ани

Што некад били су оплетени, оговарани, оцрњени, оцењени, нечим окарактерисани, данас су такви у блогу поменути. Мањкави у неком погледу, вирусом модерне друштвене болести заражени, прошли литерарну тријажу и по ургентности помињања селектовани, са текстуалном облогом на глави санирани, чекају да од Вас буду прегледани.