Странице

среда, 18. октобар 2017.

Скупљачица шљива

Девојчица не старија од шест година, брисала је прсте од лепљивог сока шљиве о своје импровизовано радно одело. Никад нисам видео лошије скројену униформу за рад.
Биле су то трегерице које је давно прерасла, са закрпама на коленима и мањком дугмади напред. Мршавим чланцима газила је траву крај пута која је бола баксуски.
Зјапеће бачве иза ње деловале су празно; детиње руке једноставно их нису могле заситити шљивом.
Исувише их је било по земљи, куловски уплетених у лист и траву. Али од нечег се морало живети, поручивали су њени стиснути дланови. Скупљачица шљива? Тако мала пред таквом будућности? Старијег света око ње није било. Претпоставио сам да обедују као што ред налаже у оближној  кући домаћина коме су помагали. Ово дете било је остављено да одради свој део посла, без питања може ли га икако довршити. Хлеб се само пуном бачвом могао зарадити.
У романима о руском селу и сељацима, увек сам те мобе доживљавао као колективну ратарску журку која се завршавла јелом и опијањем. Овај реализам ми је погорчио слику о томе.
Да гума на ауту није отказала послушност попут јогунастог детета, никад не бих завршио у шанцу и видео овај призор. Док сам тражио потребни алат, кеса начетих бомбона у касети аутомобила шушнула је срамежљиво. Препаднутом дечјем погледу одговорио сам поклоном.
Спуштајући гомилу бомбона на храпав длан, видео сам да су и оне воћне (са укусом проклете шљиве). Пу, мајку му - одмрморио сам за себе. Ауспух је закрчао као да у душнику има ни мање ни више него запалу коштицу. Призор је нестајао за мном споро, лењо брзином једва оправљеног аутомобила.

Нема коментара:

Постави коментар