Странице

среда, 21. јун 2017.

Дупла шкорпија

 
Дупла шкорпија, дупла роспија. Мајка је рекла да ми таква цура у животу не треба. Касније сам схватио да је имала право.
Моја прва девојка била је од оних што се не представљају родбини и не уводе у друшво. Дошла је преко лета код рођака у наш крај.
Докони израз лица, на пола спуштене наочаре, прекратки шортс и дуги реп приковали су моје очи одмах. Сећам се седела је наслоњена на ауто пред кућом својих рођака, иначе наших првих комшија. Враћао сам се са базена тог касног поподнева с пешкиром преко изгорелих леђа.
Међутим, лепотица коју дотад нисам виђао привукла је сву моју пажњу. Знао сам већину девојака из краја, узорне цуре, сукње до колена, излазак до дванаест. Бунтовнице сам могао да намиришем на прву, ваљда, слично се сличном радује.
За почетак морао сам да измислим разлог да одем у комшилук, обележим терен и покажем ко је алфа мужјак у крају.  Мајци је тих дана требало чудо од машинице за млевење меса и ја који сам до тад био алфа лењивац, решио сам да јој га одмах донесем.
Симона, отвори врата - узвикнула је комшиница!
Дуги реп боје кестена рекао је:
- Момак, шта треба?
- Машиница за млевење меса. Моја мајка...Овај, ми смо ваше прве комшије! И ако ти треба неко да ти покаже крај...
Пре но што сам успео да се представим, добио сам шта је требало, а она је нестала иза врата.
Каква успијуша, помислио сам. Мада, свидело ми се што ме није ни погледала.
Симона, какво је то име уопште? У нашем крају живеле су само неке Маје, Јоване, обичне цуре са још обичнијим именима. Следећу прилику са њом нисам смео да пропустим. Нисам знао колико ће још дана остати овде. Распусту се полако ближио крај. Морао сам да сазнам где излази, куда се креће.
Баш као у песми "Једна ме девојка неће" требало је наћи шему да падне на теме, да примети да сам жив. Значи допратити је некако до куће, а ко ће то боље урадити него први комшија. Последњи дан августа горео је врелином достојном жарког лета на издисају. Чекао сам пред својом кућом са планом у рукама. Враћала се однекуд видно расположена и боса. Тетоважа мале шкорпије на њеном чланку, измамила ми је осмех. Каква бунтовница, прошапутао сам више за себе!
- Ћао, Симона! Сећаш ме се? Нисам стигао да завршим реченицу кад сам осетио мирис њеног пијанства у устима. Жваку са укусом лубенице, предала ми је као трофеј бестидности и босоногим кораком ушла је у кућу и поново нестала. Био сам пољубљен и остављен у трену. Сагорео у жељи као шибица, схватио сам да је то мој први прави пољубац.
И био је другачији као што што сам и очекивао, непланирано вешт са укусом пијане лубенице.

Нема коментара:

Постави коментар