Странице

субота, 08. април 2017.

Подсукња

Мајка се никад није смела разметати изгледом. У ормару постиђено су висиле две свилене подсукње, једна хаљина за ван и неколико блејзера. Ни сам не знам зашто су ми се подсукње тако урезале у сећање.
Никад је нисам видео како их облачи, али затицао сам их уредно положене преко кревета.
Били су то комади одеће које је само отац могао да види, ваљда, док се она журно облачила за посао. Деловале су недодирљиво, изазовно, са малим чипканим порубом по крајевима. Увек сам се питао зашто их не носи у кући, биле су нешто најлепше што је имала. Нисам ни слутио да им је сврха да скрију од радозналих, туђих очију лепоту њених корака. Дугоногост као грех морала је остати прикривена у згужваности подсукње.
Чим би искорачила из њених свиленкастих поруба, знао сам да је у кућној хаљини боје црвеног јоргована спремна да постави тањир оцу и нас децу загрли. Сећам се кашљуцања њеног крила регала, будило ме је увек у исто време. Нисам морао да гледам, знао сам да подсукња клизи преко мајчиних стиснутих колена и да очешљана одлази на посао. За собом је остављала мирис употребљене шминке и тек скуване кафе. Огрнут у плашт од црвеног јоргована ишчекивао сам је сваког поподнева; напарфемисан њоме, уживао сам стално њен топли загрљај.
Једног дана није се вратила кући. Отац је кратко рекао да је отишла с другим.
Нисам поверовао, само сам јаче утонуо у заклон боје јоргована. Мрак је потврдио њену издају. Више је никад нисмо видели. Све њене ствари остале су забезекнуте у регалу, чекале су уредно на вешалицама да их поново понесе. Празнина се полако уселила у нас. Отац је веровао, чекао, најзад престао да нас теши. Стезао је опсесивно каиш на свом премршавелом струку, затицали смо га будног са њеном подсукњом преко очију.
Пророчки је понављао: Знао сам да нешто није у реду, чим је к.... није обукла тог јутра!

Нема коментара:

Постави коментар