Мамин син

Од свих жена које сам имао не сећам се јасно више ниједне.
Све њихове очи, а било их је туце (плавих највише), слиле су се у матицу једних очију; плаветнило ока моје мајке. Биће да сам у свима њима, тражио топлину зенице која ме је породила, први пут погледала. Неко ће рећи какав Едиповац! Али сад схватам да сам у ствари био клинац који је желео да лечи тугу из очију својих девојака; пројектовану тугу своје мајке. Поносно могу рећи био сам "офталмолог" који се трудио да санира обољења преварених жена, чија је жута мрља заказала. Све оне нису најјасније виделе са каквим нитковима улазе у приче и решио сам да их не кривим. Био сам њихов сапатник, изабрани надрилекар. Волео сам све своје "пацијенткиње", пружале су ми осећај величине. Састанци су нам личили на приватне прегледе где сам покушавао да проширим своју специјализацију са очију и на друге делове тела. Успех је биo загрантован кад год бих чврсто одржавао контакт очима, а руке би саме радиле своје.
Пар сеанси било је довољно да  се врати искричавост и заводљивост погледа јер повређене жене су чудо! Ласкао сам тамо где се најмање очекивало и управо то ми је обезбеђивало позицију мага. Враћао сам се кући слатко уморан, сањао ласцивне снове.
Јутра бих дочекивао увелико будан са рамом у рукама. Са слике ме је гледала мајка, праоко мога сећања, увек сетно и нежно у исти мах. Њега нисам знао како да излечим. Био сам дечак који све види, разуме, али не уме.