Тако је још увек могло нешто да се догоди, каже. Не знам зашто, али у мислима о срећи видео сам себе увек на верандама неких кућа крај воде. Погледа који се цакли, са звиждуком задовољства што се ролао на уснама. Био сам увек насмејан и никад сам. Плава коса жене и топле руке које послују око мене. Грле ме. Знам, звучи некако филмски, oтрцано. Али нису само дани били део мојих визија среће. Тек ноћи јесу јер страшније су кад су самотне. Негде сам прочитао најгору клетву икад: "Не дај боже, такве среће и заједништва. Ноћ топла, мирна. А ти гасиш дан и пољубац за лаку ноћ дајеш погрешној особи." Стресем се увек кад на то помислим. Такав живот одузима сваку могућност, убија моје омиљене три тачке! Питам се колико њих рутински дели свој пољубац на један образ, док он пуца по уснулим лицима сад већ далеких људи на станицама сећања. Одакле нам толики вишак руку за могуће животе. У реалности свега нам је мало! Живимо ли у њима слађе, брже, волимо ли јаче. Све оно што искуство није успело да упрља, осакати, живеће, лудоваће у инат! На баштенској столици свога дворишта пуштао сам да их да полуде. Моји дечаци (иако се никад нису родили) трчкарали су око мене, задиркивали се. Моји могући животи, одвијали су се под ободом качкета, у димовима цигарета које сам сад смео да изазивачки дунем у лице цурама. И оне су пристајале, узвраћале осмехом, а не гнушањем. Живљење је бивало лакше. У кавезу мојих трепавица све се одвијало по плану. Биле су то моје златне птице. Налазио сам срећу са њима. Моја жена је тада мислила да спавам, називала ме лењивцем, незаинтересованим. Каква гуска! Живео сам више живота под склопљеним очима, но што је она будна проносила у својим широм отвореним, за мене већ дуго слепим.
Нема коментара:
Постави коментар