Странице

петак, 06. фебруар 2015.

Сан

Не сањам је често. Таман се понадам да сам је заборавио, ето, ње! Горда и неподатна какву је памтим. Лик јој се помаља из сећања. И све је у реду док не замирише и не заболи на њу. Kао и онда покушавам да је додирнем, дигнем  јој браду к мени, отарасим се презрења којим сам је обрисао. Проклети сан, по обичају ме успорио, руке пократио....ни да је такнем, док бол нараста, пулсира, не верујем да се она поново враћа. Да  барем снови нису жене, издајице, већ непослушна багра што пуштају стварност да кроз њих слакша. Будан одавно нисам крај ње, други је на моме месту! Не знам му име, потрудио сам се да га не упамтим. У баксуском сну све им се може, њему се тако олако даје. И док му се у загрљају осмехује срећна, лик јој кунем и тамним... сасвим будан и бесан.

Нема коментара:

Постави коментар