Странице

четвртак, 12. јун 2014.

Тужибаба

Као мали знао сам да будем тужибаба. Часније занимање ми није падало на памет. Био сам најспорији клинац у екипи, увек саплитан и чвргама налупан... па сам дефицит у умешности да будем део игре, надомешћивао брзиним преношења притужби у свет одраслих суђаја. Био сам доколичар, дечјих чарки хроничар, осуђен да будем гласник. Нешто сам морао да радим док су се други безбрижно играли. Како би се сазнало ко је кога саплео у фудбалу и тај марифетлук одзвиждукао, или опсовао иза леђа комшију који се жали на буку, или у инат погазио цвеће пред зградом ( једину радост градских пензионера ), све захваљујући мени и мом дару да видим, чујем и прокажем. Родитељи другова радо су ме поздрављали, био сам њихов одашиљач, неко коме се могло веровати, за сваки абер помилован сам по коси. То ми је јако значило, јер нисам имао пуно другова... нисам имао ни једног да ме научи да ћутим и волим. Сад знам да прећутим, овај папир моја је тужибаба, а ви сте рука над мојом главом. Слободно ми лупите чвргу, навикао сам...

Нема коментара:

Постави коментар